David Albahari



Дата канвертавання17.05.2016
Памер81.94 Kb.
David Albahari

UDALJAVANJE


Poslednjih dana Aleksandar Kon je osećao kako se njegova žena sve brže udaljava od njega, kao da se spušta niz uglačani tobogan. Setio se kako su pre dvadesetak godina vodili Saru na igralište i puštali je upravo niz takav tobogan: on se penjao zajedno s njom do vrha, smeštao je na početak, pokazivao kako da drži noge, a njegova žena je čekala na kraju krivudave staze, spremna da je prihvati pre nego što sklizne na pesak. Koliko je ta limena putanja mogla da bude duga? Tri-četiri metra, ni toliko, ali Aleksandar Kon je dobro pamtio užas s kojim je pratio Sarino udaljavanje. Svaki put je osećao da odlazi zauvek i bio je na rubu suza dok je silazio niz metalne stepenice, osluškujući vesele Sarine povike u majčinom zagrljaju. Najstrašnije mu je bilo kada se ona jednom, na pola puta, tačno tamo gde je počinjala krivina posle koje više nije mogao da je vidi, okrenula prema njemu i mahnula mu. Pomislio je da će mu srce prepući, a kada se malo kasnije, na drhtavim nogama, približio mestu na kojem je njegova žena grlila Saru, bio je uveren da neće preživeti ćerkin stvaran odlazak.

Kada se to desilo, on čak nije ni bio kod kuće da se pozdravi s njom. Odlazak se zapravo odigrao znatno ranije, jer je poslednjih meseci ona uglavnom boravila kod mladića sa kojim se tada zabavljala. Te večeri je zvanično otišla da živi s njim, a prethodnog dana je odlučno odbacila svaki predlog roditelja da sačeka dok se ne venčaju. “Ko je uopšte govorio o venčanju”, viknula je pre nego što je zalupila vrata. Narednog dana Aleksandar Kon je strpljivo saslušao svoju ženu, koja je pokušavala da ga navede da ostane kod kuće, i objasnio joj da mora da ide na dežurstvo. Njegova žena je bila uverena da bi njih dvoje zajedno uspeli da ubede Saru da se predomisli, ali Aleksandar Kon je bio nepopustljiv. Otišao je na dežurstvo, i od tog dana njegova žena je počela da se udaljava od njega, prvo gotovo neprimetno, potom sve brže i brže, sve dok ga brzina udaljavanja nije podsetila na tobogan na dečjem igralištu, preko puta njihove kuće.

Prišao je prozoru i provirio napolje. Igralište se i dalje nalazilo na istom mestu, ali tobogan niz koji se Sara spuštala nije više bio tamo. Umesto njega, video je plastičan tobogan, napravljen kao zamak sa odbrambenim bedemima i kulom stražarom. Nikada ne bi on doveo Saru u taj zamak, to je sigurno, jer ga je velika plastična igračka neodoljivo podsećala na zatvor. Na starom toboganu, uglačanom od brojnih malih stražnjica koje su se spustile niz njega, Sara se osećala slobodno, i nekoliko puta je, šireći ruke, uzviknula: “Ja sam ptica. Ja sam leptir. Ja sam vrabac.” Ne bi ona to rekla da se spuštala niz takvu rugobu od tobogana koja je sada počivala na igralištu. Šta bi uopšte mogla da viče dok je tobogan nosi u unutrašnjost zamka, u tamnicu? Trebalo bi da je pozove telefonom, da joj kaže da je srećna što se rodila u pravo vreme za prave tobogane, ali onda se setio da bi slušalicu mogao da podigne njen mladić, što je istog časa u njemu ugasilo želju za telefoniranjem. Kako se uopšte taj momak zvao? Nije mogao da se seti, mada nije bio siguran da je ikada čuo njegovo ime, a i video ga je, koliko se sećao, samo jednom. Bila je nedelja, dosadna kao svaka nedelja, i Aleksandar Kon je bez kucanja, uveren da Sara nije kod kuće, otvorio vrata njene sobe. Tragao je za novinama, s namerom da pogleda šta igra u bioskopima; umesto toga, ugledao je njenog mladića, potpuno golog. Stajao je na sred sobe, nepokretan, bez imalo stida, kao da čeka šta će mu Aleksandar Kon reći. A on nije ništa rekao: samo se nakašljao i polako zatvorio vrata, premda je kasnije morao da prizna sebi da je tokom tih nekoliko trenutaka uglavnom piljio u njegov poluukrućeni ud, pitajući se u sebi, i onda i sada, da li je moguće da je taj ud bio u telu njegove ćerke. Onda ga je obuzela ljutnja i morao je da izađe iz stana, zastrašen od gneva koji je rastao u njemu neverovatnom brzinom; sada, međutim, osećao je samo tugu i nekakvu tupost, koju nije mogao nigde da svrsta.

Nekada davno to bi ispričao svojoj ženi, kao što joj je prepričavao sve što je sanjao i što mu se događalo. Neke dogodovštine pričao joj je po nekoliko puta, posebno onu zgodu sa nepoznatom ženom u prenatrpanom autobusu. Sticajem okolnosti, nošena pritiskom ljudi koji su pokušavali da uđu, žena se naslonila na njega i njena stražnjica je dotakla dno njegovog stomaka. Autobus je krenuo, i dok su se svi ljuljali i gurali, Aleksandar Kon je osetio kako mu se ud podiže, postajući sve čvršći. Pokušao je da se odmakne od žene, ali njegovo telo svugde je nailazilo na nepropustljiv zid drugih tela, a onda je osetio da se žena zapravo još više pribija uz njega, polako pokrećući stražnjicu, sve dok njegov ud nije legao u prostor između njenih guzova. “Jesi li svršio?” pitala ga je njegova žena svaki put kada bi došao do tog mesta, i on je uvek odgovarao odrično, iako je u stvarnosti doista svršio, što je ženu ispred njega navelo da prestane da se meškolji, i ubrzo je, možda već na prvoj narednoj stanici, izašla iz autobusa. U njegovoj priči, vožnja je trajala još nekoliko stanica, sve do gradskog parka, gde su zajedno izašli, ona otišla desno a on levo.

“Lud si”, govorila mu je žena, “trebalo je da je pratiš.Ja bih je pratila.”

“Ti kao ti”, pitao je, “ili ti kao kad bi bila muškarac?”

“Ja kao ja”, odgovarala je njegova žena. “Zašto bi trebalo da se pretvaram u muškarca?”

Aleksandar Kon nije umeo da odgovori na to pitanje, kao što nije umeo da odgovori na pitanje zašto se njegova žena udaljavala od njega. Neka pitanja, tešio se, moraju da ostanu bez odgovora, ali to nije bila uteha kada bi uveče legao i osetio prazninu koja ga je razdvajala od njegove žene, potpuno pripijene uz dalji rub kreveta. Nije ni pokušao da joj se približi, zastrašen od mogućnosti da ona jednostavno ustane i pređe na drugi ležaj. Ovako je bar mogao da je čuje kako diše i da se nada da će ona, ukoliko usni neki nemiran san, pružiti ruku ili nogu prema njemu i dodirnuti ga. Međutim, ona je spavala nepokretno, tako da se pitao da li uopšte sanja ružne snove. Niko, rekao je sebi, niko ne može uvek da sanja lepe snove, ranije ili kasnije usniće ona neki gadan san, i okrenuće se prema njemu kao da je jedino on može sačuvati od zla od kojeg će joj cvokotati zubi. Ali, uzaludno je čekao i borio se da ostane budan: prolazile su noći, a ona se nije pomerala, jedino što je, činilo mu se, delimično već spavala pored ivice, lebdeći u vazduhu, nalik na ženu koju je hipnotizer načinio krutom kao dasku.

“Zar ti nikada ništa ne sanjaš?” upitao ju je jednog jutra. Bila je subota, sedeli su u dnevnoj sobi, pili kafu i čitali novine. U stvari, samo je ona čitala novine; njegovo lice bilo je toliko podbulo od nespavanja da je jedva uspevao da gleda kroz otečene kapke.

“Ja?” upitala je kao da se u dnevnoj sobi nalazilo bar tuce ljudi. “Šta ti pada na pamet? Pa, ja ne prestajem da sanjam. Od trenutka kada legnem, pa sve dok ujutru ne otvorim oči, živim u jednom divnom snu.”

“Stvarno”, upitao je, “šta ga čini tako divnim?”

Ona ga je namršteno pogledala; gledala ga je dugo, tako da je zažalio što joj se uopšte obratio. “Mislim da ne želiš to da čuješ“, rekla je na kraju.

On je bio uporan, ali ne previše, i dva-tri puta je ponovio da bi bilo bolje da mu to kaže. Onda je prestao da je zapitkuje i posmatrao je kako joj se jedva primetno pomeraju usne dok čita. Nisu se stalno pomerale, i povremeno su mirovale, napućene, kao da se odmaraju.

“Neću ti reći”, rekla je njegova žena ne podižući pogled.

“Znam”, rekao je. Nije više imao šta tu da radi; ustao je i otišao u kupatilo da se obrije. Koža na licu bila mu je umorna, istegljena, i pomislio je da izgleda kao jedan od Dalijevih rastočenih časovnika. Žilet je zapinjao, ostavljao krvave tragove, i kada je završio sa brijanjem, osećao se gore nego na početku. Njegova žena je i dalje sedela u dnevnoj sobi, zagledana u novine. Aleksandar Kon je pomislio da bi trebalo nešto da kaže, ali ništa mu nije padalo na pamet osim da ga koža na vratu užasno peče, a to, znao je, njegova žena nije uopšte želela da čuje.

I tako se vratio u krevet, što nije uradio skoro trideset godina. Kada se probudio, bilo je podne. U stanu je vladala tišina, ne, u stanu su vladali otkucaji velikog zidnog sata: izgledalo je kao da se vreme šeta iz sobe u sobu, od kuhinje do kupatila, i nazad. Aleksandar Kon je skrenuo pogled prema drugom delu kreveta, ali tamo nije bilo nikoga. Očekivao je, doduše: potpuno neopravdano, da tamo ugleda svoju ženu, a video je samo njenu pidžamu, nemarno bačenu preko jastuka. Ako se ona uopšte nalazila u stanu, nikakav zvuk nije odavao njeno prisustvo, što je nateralo Aleksandra Kona da se i sam potrudi da bude što tiši prilikom ustajanja i oblačenja. U jednom trenutku, dok je navlačio majicu preko glave i zatekao se u prozirnom sumraku, palo mu je na pamet da joj se možda nešto desilo, da se okliznula u kadi ili da se šlogirala, ali je odmah odgnao tu misao od sebe. Ipak je, kada se spremio, obazrivo otvorio vrata od kupatila, pomerajući ih polako, kao da bi svakog časa mogla da nalete na obamrlo telo na pločicama. Kupatilo je bilo prazno, kao i dnevna soba, a ni na terasi nije bilo nikoga. Iskoračio je napolje, nagnuo se preko ograde i pogledao u dvorište: bilo je pusto, ne računajući prugastu mačku koja se izležavala na suncu. Ostala mu je još kuhinja, ali za nju mu je bilo potrebno najviše vremena. Čekao je sve dok nije osetio kako mu se znoj sliva niz slepoočnice, i tada je polako, poluiskošen, kao rak, prošao kroz hodnik i, zaklonivši dlanom oči, stupio u kuhinju.

I ona je, poput ostalih prostorija, bila napuštena. Oprane kafene šoljice sušile su se na plastičnom poslužavniku. Pored njih, podjednako čisti, nalazili su se tanjirići, kašičica i džezva. Jedino nije nigde mogao da vidi posudu za šećer. Pomislio je da se vrati u dnevnu sobu i tamo je potraži, i tada, u okretu, video je list papira na stolu. Prišao je, uzeo ga i prineo bliže očima. Slovima nejednake veličine, na njemu je pisala samo jedna rečenica: Nikada te nisam volela. Pročitao ju je još jednom, zatim okrenuo list i pogledao drugu stranu. Na njoj nije ništa pisalo. Ponadao se da ni na prvoj strani, kada ponovo okrene list, neće biti ničega, ali rečenica je i dalje bila na istom mestu, i po svemu sudeći, pomislio je Aleksandar Kon, ostaće tu zauvek. Odmakao je stolicu, seo i spustio list na sto. Ako ništa drugo, sada je bar znao zašto je san koji je pominjala njegova žena tako divan – zato što on nije bio u njemu. Pružio je ruku i ponovo uzeo list papira sa porukom koju je napisala njegova žena. Možda bi trebalo još jednom da je pročita, pomislio je. Umesto toga, zgužvao ga je, otkinuo jedno parče, stavio u usta i počeo da žvaće.

SKAKAONICA U LAHTIJU


Sa mesta na kojem je stajao, na najvišoj platformi smučarske skakaonice u Lahtiju, čovek u crnom sakou mogao je da vidi devojku na stazi koja je vodila prema ulazu i liftovima. Sa te visine, izgledalo je da je niska i punačka, ali kada je izašla iz lifta i približila se ogradi, shvatio je da se ponovo prevario: devojka je bila mršava i skoro za glavu viša od njega. Tako se prevario i prethodnog dana, kada je za vreme doručka u hotelu poverovao da je žena za susednim stolom, leđima okrenuta prema njemu, stara i krhka. Kada je ustala i krenula prema izlazu, ispostavilo se da je mlada i nekoliko meseci trudna. Možda je došlo vreme, pomislio je tada, da prestane sa svojom igrom, ali kada se našao na vrhu skakaonice i ugledao devojku, koja se sada obazrivo naslanjala na ogradu, morao je još jednom da pokuša. Bezuspešno, naravno, ali to je već znao.

Nije mogao da se seti kada je počeo da se, kako je govorio u sebi, igra pogađanja. Pretpostavljao je da mu je igra pala na pamet kada je uvideo da Elizabeta misli ozbiljno i da se više neće videti. Dok je izgovarala to što je htela da mu kaže, i što je očigledno uvežbavala, okrenula mu je leđa i piljila kroz prozor u neuredno dvorište. Iz toga je proistekla jednostavna igra: kada bi ugledao neku ženu okrenutu leđima, pokušao bi da pogodi kako doista izgleda. Ubrzo je utvrdio da leđa šalju sasvim drugačiju poruku od lica i prednjeg dela tela, da je, u stvari, skoro nemoguće sa sigurnošću odrediti šta oblik leđa najavljuje. Na izgled široka i snažna leđa, od kojih je očekivao širok i krupan prednji gornji deo, krila su sitnu ženu, malih dojki i sasušenog lica, dok su pomalo pognuta i iskrivljena ramena pripadala visokoj devojci, dugačkih nogu i iskošenih očiju.

Nije znao šta da radi ni kada bi – doduše, u retkim prilikama – uspeo da pogodi. Mogao je da priđe tim ženama i kaže im da je, videvši ih s leđa, pogodio kako izgledaju spreda, ali to mu je zvučalo glupo, kao pokušaj da stupi u kontakt sa njima, što njega u većini slučajeva nije zanimalo. Zato se jednostavno zadovoljio malim osećanjem trijumfa koje je tada sebi dopuštao. Tako je istovremeno pokušavao da ublaži veliko osećanje poraza koje ga je ispunilo kada je Elizabeta ispričala sve što je imala da kaže: zaćutala je, nastavila da gleda kroz prozor i tek se posle petanestak minuta okrenula i zaprepastila što on i dalje stoji iza nje. Upitala ga je šta tu radi, a on je samo slegnuo ramenima. Lud si, rekla je Elizabeta, stvarno si lud.

Možda sam doista lud, mislio je čovek dok je krišom bacao poglede na visoku devojku. Naime, igra pogađanja je nastavila da se širi, i ubrzo je obuhvatala svaki ženski lik koji, zbog udaljenosti ili bilo kakvih drugih okolnosti, nije mogao dobro da vidi. Na ulici, u vozilu gradskog prevoza, na železničkoj stanici ili aerodromu, ništa drugo nije radio osim što je zverao oko sebe u potrazi za ženama koje nije jasno video, kao i za onima koje su mu nudile utehu svojih leđa. Uveče, kada bi legao u krevet, ispod zatvorenih kapaka promicale su mu scene koje su se odigrale tokom dana: video je sebe kako se probija kroz prenatrpan autobus da bi video lice žene u čija leđa je zurio tokom vožnje; gledao je kako hita kroz park da bi sustigao ženu za koju je, valjda zbog lelujavih senki listova, pomislio da je tamnije puti; nervirao se dok je posmatrao kako beskrajno dugo čeka ispred nekog butika da izađe devojka za koju je, na osnovu njenih uskih leđa, verovao da ima plave oči i sitne zube. I mada gotovo nikad nije uspeo da pogodi, stalno je počinjao iznova, kao da je u tom obredu pogađanja i kasnijeg priznavanja neuspeha nalazio snagu da nastavi dalje.

U tom pogledu, devojka koja se naslanjala na ogradu nije bila drugačija od ostalih. Kao i obično, on uopšte nije pogodio kako ona izgleda i, bar u tom pogledu, igra je bila okončana, ali ovog puta, za razliku od uobičajenog udaljavanja nakon poraza, prvi put se našao zajedno sa objektom svoje igre. Pokušao je, ne okrećući glavu, bolje da je vidi, ali devojka se uspravila, odmakla od ograde i iščezla iz njegovog vidnog polja. I čovek se onda uspravio, odgurnuo rukama i okrenuo. Devojka je stajala u uglu platforme i pokušavala da upali cigaretu, ali vetar je bio jak i, ma kako se ona okrenula, gasio je plamen upaljača.

Možda mogu da pomognem, rekao je čovek na engleskom, prišao i raširio sako. Načas se osetio kao egzibicionista i obrazi su mu se zarumenili.

Devojka nije ništa odgovorila. Pognula je glavu i kresnula upaljač. Uvlačila je prvi dim toliko dugo i duboko, da je čoveku ponestalo daha i morao je da spusti ruke. Devojka se nije pomerila, samo je ispustila oblak dima, povijena kao da želi da prinese uvo njegovim usnama. Kada bi to učinila, upitao se čovek, šta bi joj rekao? Devojka je ponovo prišla ogradi i zagledala se u panoramu grada. Povukla je još jedan dim, prinela cigaretu nosu, stresla se i bacila je.

Čovek se nagnuo preko ograde da bi bolje pratio pad cigarete. Ubrzo nije više mogao da je vidi, ali i dalje je piljio za njom, zamišljajući kako udara u betonske stubove skakaonice i užarena zrnca lete na sve strane. Kada se uspravio, devojka ga je posmatrala. Nasmešio se, ali njeno lice je ostalo ozbiljno.

Onda ga je upitala odakle je. Nije iz Lahtija, rekla je, jer da jeste, ne bi razgovarali na engleskom već na finskom.

Da, rekao je čovek, nisam iz Lahtija. Nije hteo ništa drugo da kaže, mada je pomislio da bi voleo da joj ispriča ceo svoj život i pitao se koliko dugo bi ta priča trajala. Koliko rečenica je potrebno da bi se sažeo nečiji život?

Devojka više nije skidala pogled sa njega. Onda ga je pitala u kom znaku je rođen.

Čovek upita: Da li je to važno?

Nema važnije stvari na svetu, odgovorila je devojka.

Ja sam Vaga, rekao je čovek. Nije bio Vaga, ali to mu je nekako delovalo lakše nego da kaže da je Devica.

Devojka je malo zažmurila i piljila u njega između trepavica. Jesi li siguran, upitala je na kraju, ne izgledaš kao Vaga?

Čovek nije ništa rekao. Ako se već zapetljao u laž, nije morao potpuno da se zamrsi.

Negde iza njegovih leđa oglasio se lift. Ubrzo su se začuli glasovi i koraci koji su se uspinjali uz stepenice. Čovek pomisli da bi bilo dobro da se sakrije, ali nikakav zaklon nije mogao da vidi. Devojka ga je i dalje posmatrala i nijednom, ako je dobro zapazio, nije trepnula. Onda je pružila ruku. Dođi, rekla je i čovek je prišao, zaustavio se ispred nje i podigao glavu da bi joj video lice. Nešto se desilo s tobom, rekla je devojka, samo ne znam šta. Spustila je dlan desne ruke na njegove grudi i čoveku se odjednom učini da čuje glasne otkucaje svoga srca. Šta si ti, pitao je hrapavim glasom, kardiolog?

Devojka se nasmešila, prvi put otkako se popela na vrh skakaonice. Nisam, rekla je, ali znam ponešto o ljudskom srcu.

Podigla je ruku i prinela skupljen dlan svom licu kao da želi da pomiriše ili popije čovekovo srce. Čovek je pažljivo pratio njen pokret, zastrašen od mogućnosti da mu srce iščezne pred njegovim očima. Na grudima, na mestu gde je nedavno počivala njena ruka, osećao je blagi svrab, kao kada zarasta rana.

Hteo si da skočiš, rekla je devojka.

Ne, reče čovek, nisam. Onda je pomislio da ne govori istinu i da tek sada doista razume zašto se popeo na vrh skakaonice. Ispružio je ruku, dohvatio devojčin skupljen dlan i privukao ga sebi. Bio je prazan.

Hoćeš da skočimo zajedno, upitala je devojka, držeći se za ruke?

Čovek zatvori oči. Mogao je da vidi kako devojka i on propadaju kroz vazduh, ali nije sačekao da vidi kraj pada. Otvorio je oči i pogledao u nebo.

Tamo niko ne može da ti pomogne, rekla je devojka.

A ti, upitao je čovek, da li ti možeš da mi pomogneš?

Devojka prekrsti ruke na grudima. Mislila sam da ti već pomažem, rekla je.

Čovek se ponovo nasloni na ogradu. Dole, u dnu skakaonice, video je dve žene, ali nije se upitao kako izgledaju. Pogledao je devojku i u njenim očima video suze. Sve je to od vetra, pomislio je čovek, nema drugog objašnjenja. Potražio je devojčine dlanove i čvrsto ih stisnuo. Pomislio je još nešto: bez obzira na broj rečenica, ispričao bi joj ceo svoj život, od najranijih do današnjeg dana, bez preskakanja, bez odmora, sve dok ne stigne do mesta na kojem se sada nalazio. Hajdemo, rekao je tada devojci.

Idemo, rekla je devojka.

Čovek upita: Kojim putem? Glas mu je ponovo bio hrapav.

Svejedno je, rekla je devojka.

Čovek se osvrnuo. Gde god bi pogledao, u bilo kom pravcu, sve je doista bilo isto. Mahnuo je rukom prema horizontu. Idemo tamo, rekao je.

Idemo, rekla je devojka.

Nisu odmah pošli. Još neko vreme su se ćutke gledali, a onda, kada su jednom krenuli, više nisu stali.

MARKE
Uprkos kompjuterima i elektronskoj pošti, Stojan Zec je i dalje rukom pisao pisma koja je, nakon što bi ih stavio u koverat i ispisao adresu primaoca, nosio na poštu da se izmere. Poštanska službenica je spuštala pismo na vagu, proveravala nadoknadu u spisku poštarina, i potom – kao bezbroj puta do tada – listala svoju veliku knjigu u potrazi za lepšim markama. Stojan Zec nije mogao da se seti koliko dugo već donosi pisma kod nje; zgrada pošte je poslednji put adaptirana pre dvadeset godina, ali on je bio uveren da se seća njenog lika od ranije, kada su poštanski službenici bili razdvojeni od korisnika staklenim pregradama; srednji deo pregrade bio je načinjen od mutnog stakla, tako da je službenica mogla da se vidi samo ako bi se Stojan Zec sagnuo do otvora u donjem delu ili ukoliko bi se propeo na prste i zavirio preko ruba neprozirnosti. Kada je pošta obnovljena, i kada su, posle dugih građevinskih radova, šalteri ponovo otvoreni, i to u doslovnom smislu reči, bez ikakvih pregrada, vratašca ili prozorčića, Stojan Zec nije nikako uspevao da se oslobodi navike da svoje pošiljke predaje pognut, kao što nije uspevao da spreči, pogotovo kada bi se otegao red, povremena podizanja na vrhove nožnih prstiju, što je nekada, u vreme mutnih stakla, bio jedini način da vidi, makar delimično, razlog za čekanje. Međutim, ono što je Stojana Zeca tada, pre dvadeset godina, najviše iznenadilo, bilo je lice poštanske službenice. Nekada, viđeno iz donjeg ili gornjeg ugla, delovalo je, zahvaljujući skraćenjima perspektive, neprivlačno i gotovo odbojno; tada, pak, postavljeno u istu visinu s njegovim, pokazalo se u neočekivanoj usklađenosti, spokojno i pitomo, prošarano uzbudljivim senkama i nagoveštajima, pogotovo kada bi kosa bila začešljana unazad, zavučena iza ušiju ili vezana u rep. Čak i danas, posle svih tih godina i uprkos mreži tankih i debljih bora oko uglova očiju i usana, pogled na lice poštanske službenice izazivao je isti osećaj prijatnog bockanja u grudima Stojana Zeca, bockanja koje je, primetio je, vremenom postalo slabije, ali koje se nije izgubilo čak ni onda kada se njeno lice, kao sada, našlo u avetinjskom odsjaju monitora, poput čuvara na ulazu u novi, mrski svet.

Nemanja, njegov sin, nemilosrdno ga je ismejavao zbog toga. Ne, naravno, zbog lica poštanske službenice, o kojoj nije znao ništa – kao što o njoj zapravo ništa nije znao ni sam Stojan Zec – već zbog njegove nepoverljivosti prema tehnološkom napretku, nevoljnosti da se odrekne prevaziđenih pomagala (penkalo, pisaća mašina, indigo papir, guma za brisanje), te nespremnosti da nauči bar osnovne operacije potrebne za korišćenje kompjutera. “Danas svako”, govorio je Nemanja, “apsolutno svako, zna kako se koriste osnovni kompjuterski programi. To nije nikakav luksuz, već znanje koje je neophodno u presudnim trenucima, kao što je veštačko disanje ili pritiskanje grudi i stomaka u slučaju gušenja.”

“Hoćeš da kažeš da su moje šanse da preživim riblju kost koja mi se zaglavi u grlu veće ukoliko umem da se služim kompjuterom?” Stojan Zec nije ni pokušao da sakrije sarkastični ton koji je obavio njegove reči. “Možda postoji neki poseban program koji bi mi pomogao da se lakše prepustim umiranju, manje udaram nogama i mlataram rukama?”

“Ne budi smešan”, odgovorio je Nemanja. “Uostalom, zar mi nisi jednom rekao da smrt tela nije ništa u poređenju sa umiranjem duha? I da je prestanak intelektualne znatiželje znak da će od toga časa nadalje čovek hodati svetom kao prazna vreća?”

Stojan Zec je pokušao da protestuje, da kaže kako nikada ne bi rekao tako nešto, ali Nemanja je već nestao iz sobe na onaj čudesan način koji je dostupan samo šesnaestogodišnjacima. Na izgled spori, lenji kada treba nešto da rade, neodlučni kada ujutru treba da ustanu, oni u pojedinim trenucima poseduju moć nepredvidivog kretanja kroz prostor, kao da već žive u budućnosti u kojoj će se s mesta na mesto prelaziti zahvaljujući snazi uma. Nije vredelo da ga traži, znao je Stojan Zec, jer gde god da se nalazio, više nije bio u istom svetu kao on. Najgore od svega, međutim, bilo je to što se dečak ispravno sećao: njegov otac je doista izgovorio rečenicu koju je Nemanja pomenuo, možda ne baš tim rečima, ali sa istovetnom porukom. Znao je i kada se to dogodilo: prošle godine, na njegov rođendan, kada mu je Stojan Zec poklonio veliki album za marke. Bio je to, kako se naknadno pokazalo, poslednji pokušaj Stojana Zeca da od svog sina napravi filatelistu. Pokušavao je, zapravo, godinama, još od trenutka kada je Nemanja krenuo u prvi razred, ali već tada se između maraka i njega isprečio kompjuter. Ono što je Stojana Zeca najviše privlačilo – lagano i strpljivo skidanje poštanskih maraka sa ovlaženih komadića papira, njihovo sušenje i, potom, svrstavanje u albume – izgleda da je najviše odbijalo njegovog sina, i dok bi Stojan Zec pričao šta radi, objašnjavao kako se najbolje skida lepak, te koja vrsta papira je najpogodnija za bezbedno prikupljanje vlage, Nemanja je čežnjutivo pogledao u slepo oko kompjuterskog kiklopa i zamišljao, u to nije bilo sumnje, kako besomučno ubija čudna bića koja izviru iz uglova ekrana ili, pak, kako slaže iskrivljene geometrijske oblike koji se sve većom brzinom sunovraćuju prema dnu. Tada bi Stojan Zec eksplodirao od besa, dečak bi počinjao da plače, njegova majka bi utrčala u sobu, i ubrzo bi svi istovremeno vikali i treskali i hodali oko stola, sve dok albumi i katalozi ne bi bili pokupljeni i sklonjeni na policu, gde su čekali neki novi trenutak, pokušaj koji, Stojan Zec je bio sve sigurniji, nikada neće uroditi plodom.

Nije razumeo zašto je tako, mada je slutio da se objašnjenje krije u tome da se svet promenio a da to on nije blagovremeno uočio, odnosno, da negde u sebi, čak i ako je zapazio promenu, nije ništa uradio da je prihvati. Ruku na srce, svet oko njega doista više nije nalikovao na njegov svet. Bezbrojni ekrani, mobilni telefoni, kompjuterziovane biblioteke i galerije, virtuelna stvarnost, sve je to doprinosilo da se oseća kao da je doista kročio u budućnost koju je zamišljao dok je kao mladić čitao naučno-fantastične romane Klarka i Asimova. Međutim, ipak nije mogao da shvati zašto jednog dečaka ne bi zanimale marke čak i takvom svetu. Svet je, na kraju krajeva, i dalje na istoj planeti, i isto nebo se i dalje prostire nad njima, noć smenjuje dan i onda dan ponovo smenjuje noć, kao i mnogo hiljada, miliona godina ranije. Zašto njegov sin ne bi osetio isto uzbuđenje koje je osetio Stojan Zec kada je prvi put u svom životu video trouglastu marku? Zašto ga neka marka iz Nove Gvineje ili Kostarike ne bi navela da zamisli svoj život proveden među domorodcima? Zašto ga likovi kompozitora na markama ne bi naveli da sluša njihovu muziku? Zato što svet, morao je da prizna Stojan Zec, ipak nije isti, bez obzira na nebo i zvezde, istok i zapad, proleće i jesen. Postao je u stvari mnogo nejasniji nego ranije, ali to će, shvatio je, njegov sin morati sam da otkrije, onda kada za to kucne pravi čas.

Zbog toga je i odlučio, iako je znao kako će Nemanja reagovati, da mu za prošlogodišnji rođendan pokloni album za marke. Prišao mu je i pružio upakovan poklon. Nemanja ga je opipao, odmahnuo glavom, i onda ipak pocepao šareni papir. “Znao sam”, rekao je, odložio album na sto i posegnuo za drugim poklonom.

“Otvori ga”, rekao je Stojan Zec.

Nemanja je nesretno uzdahnuo, a potom je polako rastvorio album. Na prvoj stranici, uredno poređane, već su počivale marke. Nije odmah mogao da prepozna iz kojih zemalja potiču, ali na svima su bili crteži ili fotografije kompjutera, tastatura, elektronskih kola, monitora i miševa. Neke su prikazivale likove ljudi koje nije mogao da prepozna, ali koji su očigledno imali neke veze sa nastankom ili razvojem kompjutera. Zatvorio je album i pogledao u oca. “Hvala”, rekao je, “ali to još uvek ne značI da ću skupljati marke.”

“Ne moraš“, rekao je Stojan Zec, “dovoljno je da se zainteresuješ za ono što te marke pokazuju. Sve dok postoji znatiželja, čovek ne mora da brine. Smrt duha je, veruj mi, mnogo gora od smrti tela.”

Možda nije bilo prikladno govoriti o smrti, bilo kakvoj smrti, za vreme proslave rođendana, ali sa decom tog uzrasta je uvek tako – ako postoji trenutak za pouku, mora se iskoristiti, jer nikada se ne zna da li će se drugi trenutak uopšte pojaviti. Nemanja, naravno, nije više uzeo album u ruke, tako da je, moglo se pretpostaviti, bio podjednako pokriven prašinom kao i koverte u koje je Stojan Zec odlagao marke koje je odsecao sa raznih pošiljki. Jednom će, nadao se, Nemanja i on zajedno staviti sve te marke u posudu punu tople vode, i onda će polako, dok im se prsti budu preplitali, isprati lepak s njihovih poleđina, zatim će ih poređati na suve bele papire i pritisnuti debelim knjigama. A posle toga, odlučio je, povešće Nemanju na poštu, i dok poštanska službenica bude tragala za novim i lepim markama, Stojan Zec će se sagnuti, iako zna da između njih nema više nikakvih pregrada, i reći će joj, ne bez ponosa: “To je moj sin. On skuplja marke.”

DRŽANJE ZA RUKE
U četvrtak uveče priredili smo zabavu. Pozvali smo sedam bračnih parova, nekoliko razvedenih žena i muškaraca, i četiri učenika moje žene. Moja žena predaje fiziku i hemiju nedavno prispelim doseljenicima, onima koji žele da se doškoluju ili da promene zanimanje kako bi se što pre uklopili u sistem zemlje koju su izabrali za svoj novi dom. Svima smo rekli da dođu oko osam uveče, i u pola devet je u kući već vladala takva galama, da se naša mačka nije usuđivala da izađe iz plakara u koji se uvukla kada su prvi gosti zakucali na vrata. Poslednji gosti, japanski bračni par, stigli su u devet. Dugo su se klanjali pred vratima i izvinjavali što kasne, ali na kraju sam uspeo da ih uvedem u kuću. Uspeo sam i da shvatim šta žele da popiju – ona je tražila sok od paradajza, on je naručio pivo – i, nakon što sam ih predstavio ljudima koji su stajali pored nas, krenuo sam u potragu za čistim čašama. Otvorio sam vrata kuhinje, a tamo, tačno na sredini prostorije, stajali su moja žena i jedan crnpurasti muškarac, i držali se za ruke.

Aha, rekla je moja žena, naišao si u pravom trenutku. Ovo je Ahmed.

Nastavili su da se drže za ruke i, koliko sam mogao da vidim, nisu nameravali da se razdvoje.

Ahmed je moj učenik, rekla je moja žena.

Ahmed nije ništa rekao.

Stigli su Haruki i Hiroko, rekao sam, ali u sobi nema više čistih čaša.

Ima u vitrini u trpezariji, rekla je moja žena. Iskrivila je glavu i osmotrila Ahmeda kroz poluzatvorene kapke.

Mene nikada, koliko sam mogao da se setim, nije tako gledala. Oči su joj bile ili širom otvorene ili potpuno zatvorene, i nikada nisu njeni kapci podrhtavali samo za mene.

Šta čekaš, pitala je moja žena, zar nisi čuo da su čaše u vitrini?

Možda bih mogao da donesem neko piće i Ahmedu, rekao sam, ukoliko mi kaže šta bi voleo da popije.

Ahmed ne pije, rekla je moja žena.

Nije više bilo razloga za odugovlačenje. Krenuo sam prema trpezariji. Usput sam čupnuo dva zrna grožđa iz činije na mašini za sudove. Pre nego što sam izašao, osvrnuo sam se. Moja žena i Ahmed i dalje su se držali za ruke. Mogao sam da ih zamislim na cvetnom proplanku, sa ogromnom narandžastom sunčevom kuglom koja tone iza ruba horizonta. Večernji povetarac čini da cvetna suknja moje žene pomalo leprša i da se zelenkasta Ahmedova košulja nadima. Verovatno bi tu negde bile i neke ptice. Zamislio sam i klupu na kojoj sedim i sve to gledam. Onda sam zatvorio vrata od kuhinje. Gde je moje pivo, pitao je Haruki uz širok osmeh i dodao da se Hiroko predomislila, popiće malo crnog vina. Crno vino je dobro, rekao je Haruki. Kao i gorka čokolada, dodala je Hiroko. Na stražnjoj strani vitrine nalazilo se ogledalo, i kada sam pružio ruke prema čašama, pomislio sam da ću dotaći svoje lice. Dohvatio sam, ipak, čaše: visoku i ravnu za Harukija, vinsku, šćućurenu kao roda na jednoj nozi, za Hiroko. Oboje su se poklonili u isto vreme, okrenuli se i uputili stolu na kojem je stajalo piće. Zatvorio sam vitrinu i nagnuo se prema kuhinjskim vratima. Ništa se nije čulo.

***

Haruki i Hiroko su poslednji došli na zabavu, i pretpostavljam da je to bio razlog zbog kojeg su ostali duže od ostalih. Sam čin opraštanja na tremu, ispred naših ulaznih vrata, trajao je skoro pola sata. Prvo smo se poklonili jedni drugima nekoliko puta, onda je Hiroko rekla niz komplimenata o vinu koje je pila, pa je Haruki održao petominutni hvalospev pecivu koji je moja žena spremila za goste, onda je moja žena dva puta izrecitovala recept za voćni kolač u kojem je Hiroko uživala, i Hiroko je polako ponavljala za njom, tvrdeći da će sve upamtiti i da ima fotogenično pamćenje. Fotografsko, rekao je Haruki i poklonio joj se. Da, rekla je Hiroko, imam fotografsko fotogenično pamćenje, i ono što jednom čujem, ma šta to bilo, nikada ne zaboravim. Koliko jaja, upitao sam, ide u tortu? Nijedno, rekla je Hiroko i poklonila mi se. Možda je bolje da se rukujemo, rekla je moja žena. Zevnula je i zubi su joj sevnuli pod svetlošću sijalice iznad vrata. Haruki je prihvatio njenu pruženu ruku i poklonio se. Ako ovako nastavimo, rekao sam, dočekaćemo zoru. Ah, rekao je Haruki, nema ništa lepše od planine Fudži u zoru. Laku noć, rekao sam i poljubio Hiroko u obraz.



Sačekali smo da se njihov automobil udalji, a onda smo ušli u kuću. Posvuda, na svakoj slobodnoj površini, stajale su čaše, tanjirići, zgužvane salvete, tacne i činije. Komadići peciva pucketali su pod našim nogama. Flaše na stolu sa pićem bile su prazne; jedino je vermut ostao nepopijen. Počeo sam da skupljam čaše i tanjire, i da ih slažem u mašinu za sudove. Moja žena je otišla u kupatilo, i malo kasnije sam čuo kako pere zube. Posle se ništa nije čulo, sve dok nije povukla vodu. Neko je pušio travu u kupatilu, rekla je kada se vratila u kuhinju, i zaboravio džoint na rubu kade.

To nije fer, rekao sam. Red je da domaćina prvo pitaš za dozvolu i da mu ponudiš prvi dim.

Možda je tako bilo u tvoje vreme, rekla je moja žena, sada vladaju neki drugi običaji.

Kao, na primer, požurio sam da kažem, da se žena pred mužem drži za ruke sa drugim muškarcem.

Znala sam, rekla je moja žena. Mogu da zamislim kako te je to grizlo iznutra tokom cele večeri. Pa, Ahmed je, pobogu, moj učenik!

Šta to znači, upitao sam, nisam video da si se držala za ruke sa ostalim tvojim učenicima?

Nije bilo vremena, rekla je.

Naravno da nije, nastavio sam, kada nijednom nisi ispustila Ahmedove dlanove.

Nije tačno, pobunila se moja žena. I Svetlana, moja ruska učenica, držala ga je jedno vreme za ruke.

Za jednu ruku, rekao sam, i to levu, jer ti nisi htela da ostaviš desnu.

Hoćeš da kažeš, rekla je moja žena, da si celu zabavu proveo piljeći u moje ruke? Nije ni čudo što su gosti osetili da su zanemareni.

Ako je neko bio zanemaren, rekao sam, to sam bio ja.

Drugi put ću reći Ahmedu da se s tobom drži za ruke, odgovorila je moja žena, možda će ti srce tada biti na mestu.

Izašla je iz kuhinje i uputila se u spavaću sobu. Čuo sam kako pali lampu na noćnom stočiću, skida pokrivač sa kreveta i sprema se da legne. Sačekao sam da ugasi svetlo, obišao još jednom sobe u kojima su bili gosti, pronašao dve čaše iza saksije sa kaktusima i odneo ih u kuhinju. Nasuo sam mački hranu u jednu činiju, dolio svežu vodu u drugu. Tiho sam je pozvao: Mac, rekao sam, mac-mac. Nije došla. Verovatno se već podvukla pod ćebe, pribila uz moju ženu i njuška joj dlanove. Seo sam na stolicu i spustio glavu na sto. Prvo sam je oslonio na čelo, potom sam levim obrazom dotakao glatku površinu, zatim desnim, i onda sam zaspao.

***

Kada sam otvorio oči, ugledao sam moju ženu. Sedela je naspram mene, raščupana, a iz šolje pred njom podizala se para. Skrenuo sam pogled prema prozoru i video da napolju već vlada dan.



Celu noć si tu proveo, rekla je moja žena, kao kakav beskućnik.

Slegnuo sam ramenima, i lice mi se iskrivilo kada sam osetio bol u ukočenom vratu.

Ne mogu da verujem, rekla je moja žena, da si se toliko uzbudio zbog jednog malog prijateljskog gesta.

Mali gest, rekao sam, koji je trajao nekoliko sati. Nameravao sam da mi glas zvuči sarkastično, ali on se lomio i škripao, kao da jezik nije mogao da se snađe u mojoj usahloj usnoj duplji.

Moraš nešto da znaš o Ahmedu da bi to razumeo, rekla je moja žena.

Dlanovima je obujmila šolju, onako kako to čini zimi, žudeći za toplotom, ili onako, naravno, kako je sinoć stiskala Ahmedov dlan.

Ahmed je iz Iraka, rekla je moja žena, i pre nekoliko dana je doznao da su njegova sestra i njena deca nastradali u bombardovanju.

Gledala me je pravo u oči.

Nisam znao da li da joj verujem. Upitao sam: Koliko dece je imala?

Troje, rekla je moja žena i trepnula. Zato smo odlučili, nastavila je, da svi na neki način brinemo o njemu, da mu pomognemo da lakše savlada taj gubitak. Nasmešila se i prinela šolju usnama.

Šta piješ? pitao sam.

Čaj, rekla je moja žena. Oblizala je usne i spustila šolju na sto.

Pružio sam ruku i položio dlan na njenu šaku, još toplu od zagrejane šolje. Moja žena je uzdahnula, sasvim tiho, i onda smo se oboje zagledali u naše šake, bledunjave naspram tamne površine stola. Mogao sam da osetim kako u jednoj od njih krv burno pulsira, ali nisam bio siguran u kojoj.

Malo posle, bez reči, moja žena je polako izvukla ruku, sklonila pramenove kose koji su joj skliznuli na obraze, ustala i izašla iz kuhinje. Čuo sam kako otvara plakar u spavaćoj sobi, verovatno u potrazi za odećom koju je nameravala da nosi tog dana u školi. Zamislio sam kako stoji ispred table i ispisuje hemijske formule. Učenici, koji sede u klupama iza njenih leđa, vredno prepisuju u svoje sveske sve što je ispisano na tabli. Jedino Ahmed ne piše, već gleda u svoj rašireni dlan, kao da čita sudbinu iz beličastih linija povučenih preko tamnije kože.

Podigao sam ruku, uzeo šolju moje žene i ispio gutljaj čaja. Čaj je bio mlak i gorak od dugog stajanja. Trebalo bi staviti bar kašičicu šećera, pomislio sam. Pomerio sam se, izvukao noge ispod stolice, ali nisam ustao. Video sam zdelicu sa šećerom na polici iznad šporeta, čak je i kašičica ležala pored nje. Korak, možda dva, nije više trebalo da se do njih stigne. Zatvorio sam oči i polako ponovo spustio glavu na sto. Negde u sebi, negde veoma daleko, video sam avion u brišućem letu, bombe koje ispadaju ispod njegovih krila, plamene jezike koji se podižu visoko u vazduh. Čuo sam kako se naša ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Onda je u kući zavladala tišina. Malo posle mjauknula je mačka, ali ma koliko je kasnije dozivao i zavirivao u sva njena skrovišta, nisam uspeo da je nađem.

DESET (NE)SNIMLJENIH FOTOGRAFIJA


1.
Na prvoj fotografiji se ništa ne vidi. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali i kad bi se znalo, ništa se ne bi promenilo. Ni najbolje oko ne bi ništa uočilo u tom crnilu. Mrak, ako je to mrak, prostire se ravnomerno preko cele fotografije. Nema ni belog okvira, tako da fotografija izgleda kao da je isečena iz veće celine, najverovatnije skalpelom, jer makaze ne seku mrak.
2.
Na drugoj fotografiji takođe se ništa ne vidi, ali za razliku od prve, koja je posve crna, druga fotografija je ravnomerno bela. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali teško je poverovati da su i prva i druga fotografija nastale slučajno, i pre se može zaključiti da su obe nastale namerno. Ali, ako je prva fotografija rezultat namere da se slika mrak, šta se htelo drugom fotografijom? Šta je suprotnost mraka? Ako je to svetlost, onda se ona ne vidi na drugoj fotografiji, budući da ona odražava belinu foto-papira. Svetlost ima drugu boju, od koje na drugoj fotografiji nema ni traga ni glasa. To bi bilo zanimljivo čuti: glas svetlosti.
3.
Na trećoj fotografiji, koja je u boji, vidi se oko. Oko ne gleda pravo u objektiv, nego malo pored njega, kao da želi da izbegne pogled onoga ko gleda fotografiju. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali je verovatnije da je to posledica namere, da je onaj ko je fotografisao podigao levu ruku u vazduh neposredno pre nego što je kažiprstom desne ruke pritisnuo dugme na gornjoj strani fotoaparata. Oko je poletelo za pokretnim predmetom, dugme je škljocnulo, blenda se otvorila i zatvorila, i kada se oko vratilo u prethodan položaj, već je sve bilo gotovo.
4.
Na četvrtoj fotografiji, koja je crno bela, vide se zubi. Gornja i donja usna su odignute, tako da se jasno uočavaju desni. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali može se pretpostaviti da je postojala određena namera, jer zašto bi neko tek-tako odizao i zatezao usne? Zubi su čisti, savršeni, možda malo duži nego što bi trebalo da budu, mada to nije nikakva zamerka i više zvuči kao zanovetanje nekoga ko nema tako dobro očuvane zube. Jedino što je nejasno jeste pitanje koje se odnosi na stiskanje zuba. Naime, fotografija ostavlja utisak da je osoba koja je fotografisana tom prilikom silovito stisla zube, iako ima onih koji tvrde da su vilice potpuno opuštene, da nema reči ni o kakvom naprezanju. Ni jedni ni drugi ne mogu ništa da dokažu, pogotovo što crno-bela fotografija ne može da pokaže blago bledilo desni koje bi se pojavilo da su zubi stisnuti. Verovatno se to ne bi videlo ni na fotografiji u boji, ali kad nečega nema, onda je moguće postaviti najraznovrsnije teorije. Zubar od koga je zatraženo stručno mišljenje prvo nije mogao da shvati šta se od njega traži, posle je svaki čas menjao svoj iskaz i nije bilo druge mogućnosti nego ga proglasiti nepouzdanim svedokom.
5.
Na petoj fotografiji vidi se sneg. Fotografija je snimljena iz donjeg rakursa i sneg pokriva skoro celu njenu površinu, sa izuzetkom uske plave pruge u vrhu. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali u svakom slučaju jasno je da ta plava traka predstavlja nebo. Na prvi pogled sneg deluje devičanski, tek onda se u donjem desnom uglu primeti niz malih tragova. Za one koji ne znaju treba odmah reći da su to tragovi zeca. Oni drugi tragovi mogu da budu mačiji, mada je nejasno šta bi mačka radila sa zecom. Ne vide se nikakvi tragovi borbe ili gonjenja, što može da znači da tragovi nisu ostavljeni istovremeno, da je zec prošao prvi a mačka kasnije, ili da je mačka prva prtila sneg a zec tek posle prošao istim putem. Neki kažu da to ipak nisu tragovi mačke, iz prostog razloga što mačka ne izlazi napolje kada ima puno snega. Pre će biti, kažu oni, da je to pas, psi su uvek spremni da istrče iz kuće i zapišaju sve što stignu, pogotovo veliki psi, mada mali nisu ništa bolji, možda su čak gori. Dobro je da na snegu nema više tragova, jer to bi odvelo u beskrajnu raspravu o čitanju tragova i njihovom pravom značenju. Bolje bi bilo da se uoči da se na fotografiji, koja je inače u boji, nazire metalno-plavi odsjaj kakav se vidi u unutrašnjosti snežnih nanosa. Neko je, dakle, kopao po snegu i tu negde verovatno mora da se nalazi lopata sa dugom drškom, plastična ili metalna, ne baš nova, mada nije ni preterano stara, tačno onakva kakva treba da bude.
6.
Na šestoj fotografiji, crno-beloj, vide se stepenice. Nikada se, međutim, neće utvrditi da li one vode gore ili dole, jer fotografija prikazuje samo tri stepenika, izdvojena iz većeg stepenišnog obilja. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali ovog puta je namera verovatnija od slučajnosti. Ako je to tačno, ipak ostaje pitanje svrsishodnosti te namere, kao što ostaje nesigurnost u vezi sa dilemom u kom smeru vode stepenice. Ne vode li sve stepenice, ma koliko bile velike ili male, istovremeno gore i dole, dakle, u oba smera, što bi, ako je to tačno, poništilo iskaz o tome da se nikada neće doznati u kom smeru fotografisane stepenice vode? Ima, ipak, onih koji će tvrdoglavo ponavljati da je razlika nepobitna, jer drugo je ako se naprave stepenice koje vode u podrum, a nešto sasvim drugo ako one vode na tavan. Prvima se silazi, drugima se uspinje; namene su im, dakle, sasvim različite, te su i same stepenice različite, odnosno, prve ne mogu da budu druge, kao što druge ne mogu da budu prve. Kada se prvima uspinje, to nije više njihova namena, isto kao kada se drugima silazi, te se zbog toga ipak mora reći da fotografija tri izdvojena stepenika predstavlja nerešivu zagonetku i da se nikada neće znati da li one vode nadole ili nagore, kao što se neće znati da li znanje o tome utiče na bilo šta drugo. Nekada je bolje ne znati nego znati, to je jedina izvesnost, što i nije, kada se razmisli, tako malo, ne, uopšte nije malo.
7.
Na sedmoj fotografiji vidi se nož. Fotografija je u boji, ali sve što se vidi na fotografiji je crno ili belo, pa se stoga može učiniti da je fotografija crno-bela, što ona nije i što se potvrđuje malim crvenim krugom, pomalo neizoštrenim, koji se, gotovo sakriven, nalazi u levom donjem uglu. Zbog noža, može se pomisliti da je to, u stvari, kap krvi, iako na samom nožu nema nikakvih drugih tragova. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali kada se jednom uoči ta crvena tačka, pogled se nikako ne skida s nje, verovatno zbog toga što doprinosi izvesnom osećanju prevare: ubeđenost da je fotografija crno-bela poništava se na izgled beznačajnom tačkom, flekom, mrljom koja odjednom postaje ono što definiše naše celokupno iskustvo. Zar je tako malo potrebno ili dovoljno da od nas napravi nešto sasvim drugo? Kada bi nož mogao da se uzme u ruku, šta bi se desilo? Ili bi sve bilo drugačije kada bi palac mogao da se uvuče u samu fotografiju i izbriše mali crveni krug, ali pažljivo, polako, tako da ništa od njega ne ostane, ni boja, ni oblik, ni sumnja koju budi, ni razorna moć koju poseduje i koja je veća od moći noža, ma koliko on bio oštar ili tup.
8.
Na osmoj fotografiji vidi se planinski potok. Fotografija je znatno veća od ostalih, u boji je, ali je, za razliku od ostalih fotografija, napravljena na papiru koji nije sjajan, tako da taj besprekorno lep pejzaž poseduje izvesnu tupost koja može da razočara posmatrača. Ne zna se da li je to urađeno slučajno ili namerno, ali lako je poverovati da je neko na taj način hteo brže da odvoji posmatrača od prizora u kojem bi moglo – može se to reći bez preterivanja – danima, nedeljama, godinama da se uživa. U svakom slučaju, sreća što je fotografija toliko velika, jer to omogućava da se uoči bezbroj suptilnih detalja koji bi, nema sumnje, postali nevidljivi na manjoj fotografiji. U potoku se, recimo, ogledaju obale, četinari i, čak, jedan oblak. Stvarni oblak se ne vidi na samoj fotografiji i verovatno je bio (takoreći) iznad glave osobe koja je uslikala taj prizor. Moguće je da ta osoba nije ni znala za oblak i da ga je primetila tek kasnije, kada je iz njega počela da pada kiša. Tada se sve veoma brzo promenilo i kasnije, kada je kiša prestala, potok više nije uopšte ličio na potok sa fotografije, grane četinara su se povile pod teretom kišnih kapi, mokro kamenje je svetlucalo i čuo se razdragani cvrkut ptica. Doduše, cvrkut se ne bi video na fotografiji, to je tačno, tako da ostaje nejasno zašto je uopšte pomenut. Zvuk nije slika.
9.
Na devetoj fotografiji vidi se perorez. Fotografija je ispresecana beličastim linijama koje se šire u svim pravcima, tako da nije odmah jasno otkuda one i šta predstavljaju. Kasnije se uviđa da je fotografija bila zgužvana i da se neko potrudio da je izravna i načini dostupnom. Sve ostale fotografije su nove i očuvane, jedino je ova oštećena. Ne zna se da li je to učinjeno slučajno ili namerno, mada je moguće da je gužvanjem izražen svojevrsni protest protiv oružja. Prvo nož, potom perorez, malo je to previše! Perorez, doduše, nije neko efikasno oružje, ali ako nema drugog, može da posluži. Druga mogućnost je da je fotografija pogrešno zgužvana, da je čin gužvanja bio namenjen nekoj drugoj fotografiji, nekoj od ovih deset ili nekoj koja se uopšte ne nalazi među njima. Zanimljivo je da nijedna bela linija ne prelazi direktno preko peroreza, kao da je perorez odbio da bude zgužvan i sačuvao svoju celovitost. Perorez leži na šarenom stolnjaku i svaka boja se jasno vidi (fotografija je, dakako, u boji). Reč je o bojama stolnjaka, perorez je beo, žućkasto beo, u stvari, a može se pretpostaviti da je nekada bio sasvim beo i da je požuteo od česte upotrebe ili zato što je nošen u džepu u kojem ima mrvica duvana. Svi njegovi delovi su otvoreni: duže i kraće sečivo, vadičep, turpijica za nokte, alka za ključeve, otvarač za konzerve. Na vrhu tog otvarača vide se dve-tri skorele mrve, verovatno ostaci mesnog nareska koji je njime otvoren, premda bi to mogla da bude i pašteta. Onaj ko poseduje perorez trebalo da povede više računa o njegovoj čistoći, posebno o sečivima, na kojima može svašta da se nakupi i onda je jedna mala posekotina uvod u ozbiljnu zarazu. Mali perorez traži veliki oprez, možda veći nego veliki nož, jer je teže voditi brigu o malim stvarima, pogotovo ako čovek ima krute prste ili je jednostavno trapav i stvari mu ispadaju iz ruku. Čovek sa veštim prstima mogao bi za nekoliko sekundi da vrati sve delove peroreza na mesto i da ga stavi u džep. Ne bi bilo loše da je u pitanju čist džep, bez mrvica hleba ili duvana, bez gromuljica od vlakana i prašine, ali ako nema takvog, svaki džep je dobar.
10.
Na desetoj fotografiji vidi se devet fotografija. Obeležene su brojevima od jedan do devet. Brojevi su iznad fotografija; ispod fotografija nalaze se legende; fotografije su poređane po podu (vide se pločice parketa); legende i brojevi su ispisani kredom. Neko je, pre fotografisanja, prikupio mrvice krede i ostavio ih u obliku male kupe pored prve fotografije, tako da se na prvi pogled, dok se ne shvati da su to mrvice krede, može učiniti da je prva fotografija posebno istaknuta. Ne zna se da li je to učinjeno slučajno ili namerno, a sigurno će biti onih koji će tvrditi jedno i onih koji će zastupati drugo gledište, što je nevažno po samu istinu (koja nam je, istina, nepoznata) ali može da bude zanimljiva za nekoga ko sve ove pomno prati. Mora se odmah postaviti pitanje: zar ima takvih? Koga bi mogle da zanimaju ove fotografije? Zanimljivije bi bilo doznati čiji je glas koji, pomalo jednoličnim tonom, o svemu tome pripoveda, s tim što to treba što pre uraditi, jer taj glas može svakog časa da zaćuti i tada bi se lako moglo desiti da se sve ovo raspadne, da od deset fotografija ne ostane nijedna, čak ni poslednja, na kojoj je devet prethodnih i koja, zbog brojeva i legendi, deluje kao nešto veoma ozbiljno, kao proizvod dubokog razmišljanja, priprema i nastojanja da se predvidi svaka sitnica, jer zašto bi se tih devet fotografija našlo na okupu ukoliko u tom činu okupljanja, u međuigri njihovih značenja, tih devet fotografija, deset, u stvari, deseta se ne sme zaboraviti, dakle, ukoliko tih deset fotografija svojim okupljanjem ne tvori nešto što izmiče rečima i što svako od nas mora da definiše za sebe, eliminišući razne mogućnosti sve dok ne ostane sa jednom, onom na koju ranije nije niko pomislio, ali sada svi znaju da je to prava mogućnost, jedina mogućnost, mogućnost za koju, sada je to definitivno jasno, nisu uopšte potrebne reči?




База данных защищена авторским правом ©vuchoba.org 2019
звярнуцца да адміністрацыі

    Галоўная старонка